Srbija danas: Milica Kostić je nastradala, nasilnik obavlja javnu funkciju ispred SNS-a, društvo srozano, Srbija postoji samo na papiru!

Gutter credit, Milica Kostić

Ona spava, a vi zaspite ako možete: Da li je priča o Milici Kostić makar malo probudila Srbiju?O Milici Kostić, koja je pre 40 godina skočila sa 11. sprata kako bi izbegla silovanje, možda se ne bi ponovo govorilo da jedan od nasilnika danas nije lokalni funkcioner vladajuće partije. Ironija, ali kosturi izlaze iz ormara!

Gutter credit, Milica Kostić

 

Tog ponedeljka ujutro, 2. septembra 1974, Milica Kostić spakovala se i otišla iz Strojinaca u Kruševac da završava poslednju godinu Srednje medicinske škole, a ja sam krenula u prvi razred gimnazije u Požarevcu. Milica je obukla košulju, pantalone i sandale. Ja sam nosila crvenu haljinu sa sitnim belim tufnama, bez rukava, i bele sandale, totalno demode.

Leto je Milica provela u svom selu s roditeljima, sestrama, bratom i rodbinom, u siromašnoj kući sela pod Kopaonikom. Ja sam se mesec dana ranije vratila s letovanja u Rovinju, još uvek preplanula.

Dok je moja razredna prozivala naše čisto žensko odeljenje, Milica je, čekajući čas razrednog starešine, šetala Kruševcem i razgledala izloge. Oko podneva, dok sam s drugaricama sedela u poslastičarnici „Opatija“, mućkajući šampitu u čaši limunade, Milica je skočila sa 11. sprata kruševačke Kule B da bi pobegla od petorice mladića koji su hteli da je siluju.

Pala je na nadstrešnicu bašte bifea „Napredak“, probila je, zakačila telom stolicu i ostala da leži između stolova. U sredu, 4. septembra u podne, Milica je umrla od posledica pada, a ja sam čekala prvi čas dosadne biologije. Pojma nisam imala šta se dogodilo u Kruševcu. Novine su pisale, ništa nisam čitala.

 

Te 1974. donet je Ustav SFRJ, Nikson je podneo ostavku, Solženjicin je deportovan iz SSSR i oduzeto mu je državljanstvo, baletan Mihail Barišnjikov prebegao je na Zapad, grupa ABBA pobedila je na Evroviziji, Muhamed Ali pobedio je Džordža Formana i vratio titulu, pojavili su se filmovi „Žaoka“, „Veliki Getsbi“, „Kum II“, Muharem Serbezovski snimio je pesmu „Ramo, Ramo“…

Milica Kostić neće čuti „Kad bi’ bio bijelo dugme“ istoimene rok grupe koja se pojavila u oktobru. Dugmad na njenoj košulji bila su pokidana i u njima se niko neće zakopčati.

Umrla je nevina, lepa, nepoljubljena od muškarca, žrtvujući život zbog ženske časti. Ja sam nevina, nepoljubljena i ne tako lepa kao ona sanjarila o Robertu Redfordu, pisala po sveskama Habl Gardiner, njegovo ime u filmu „Devojka koju sam voleo“ i pevušila reči „Uspomene kao zaboravljene stvari“…

Obe smo bile devojke sredine sedamdesetih, provincijalke, nedodirnute seksualnom revolucijom koja je žene oslobodila svih okova. Nosila je belu uniformu i „borosane“, ja plavu i „adidas“ patike. Ona bi postala medicinska sestra, ja sam šta sam, jedino što je njeno carstvo nebesko, a moje je carstvo zemaljsko.

Do pretprošlog petka nisam ni čula za Milicu Kostić. A opet, bila mi je tu negde.

OD PESME DO KNJIGE OCA TIHONA

Pre nekoliko godina, gledajući na televiziji koncert Zdravka Čolića, prvi put sam obratila pažnju da publika diže ruke, skandira i igra uz pesmu „Ona spava“. Naravno da sam znala pesmu, naročito onaj deo poput koračnice: „Nikad više crne oči, nikad više crne kose, nikad više noge bose, što je nose, što je nose, neće vidjet smiraj dana, ona spava, ona spava“, koji je ljude dizao na noge.
Gutter credit, Milica Kostić

Foto: Gutter credit, Milica Kostić

Ali, on peva o mrtvoj devojci“, rekla sam ukućanima. „Ovo je tužno, a oni se vesele.“ Slegli su ramenima. Otkad sam počela da pišem tekstove za pevače, navikli su da često imam problema sa logikom.

Onda se, krajem ovog oktobra, pojavila u novinama cela pretužna priča o Milici Kostić, njenom samoubistvu, sa napomenom da je upravo njoj posvećena pesma „Ona spava“. Tekst je napisao Velizar Šofranac, a muziku Kornelije Kovač. Šofranac! Setila sam se leta 1993, kad je u vreme najveće hiperinflacije Šole nekako sredio da muž i ja tri nedelje besplatno letujemo u budvanskom hotelu „Avala“.

PROČITAJ JOŠ:  U Kruševcu otvorena Evropska nedelja mobilnosti u Srbiji uz prisustvo ministara i delegacije Evropske unije

Bilo je to komotno vreme, propao je Šofrančev aranžman da grupa džez muzičara, među njima i moj muž, sviraju na terasi „Avale“, ali niko nas nije poslao kući, prosto – nije. Proveli smo divno leto bez žute banke. Mogla sam Šofranca, ćutljivog i mrzovoljnog, da pitam kako su nastali stihovi, ali nisam znala da je „pesnička duša“, niti mi je iko rekao, ako su i znali. U međuvremenu je Šofranac umro.

Pozvala sam ovih dana Kornelija Kovača i zamolila ga da vratimo vreme. „Velizar mi se često javljao. Tad mi je poslao dva-tri teksta, među kojima je bio i ovaj. Bio sam u zamahu, Zdravko je prvi put trebalo da snima za PGP i skupljao sam tekstove. Osetljiv sam na emotivne stihove i uradio sam muziku za jednu noć“, ispričao mi je Kovač.

„Pustio sam je Zdravku. Odmah mu se svidela. ‘Odlično, super, idemo’, rekao je.“ Na moje zapažanje da je muzika prilično vesela za tako tužnu priču, objasnio mi je da mu je Šofranac tek kasnije rekao da su stihovi inspirisani stvarnim događajem. „Imao sam tad utisak kao da je pisao o nekome koga zna, možda o svojoj devojci“, priča Kornelije.
Gutter credit, Milica Kostić

Foto: Gutter credit, Milica Kostić

„Ne mogu to da znam.“ Što se tiče ritma, podsetio me je da su slično radili i Bitlsi. Pesma „Obladi, oblada“ je tužna, s veselom muzikom. „I mene je iznenadilo“, prokomentarisao je reagovanje publike na koncertima.

Saglasili smo se da je uzaludno zvati Zdravka. Ne javlja se na telefon, osim odabranima. To se zna. A nije ni važno.

Da se 2013. nije pojavila knjiga „Borba za dostojanstvo: Izloženje života i mučeničkog podviga učenice Milice Kostić“ arhimandrita Tihona Rakićevića, igumana manastira Studenica, Milica Kostić bila bi prepuštena zaboravu. Međutim, arhimandrit Tihon se poverio Vladimiru Vukašinoviću, piscu pogovora, da u tajnosti već nekoliko godina, „tiho i posvećeno“, umesto kičicom, rečima slika „ikonu Miličinog mučeništva“.

Prema Vukašinoviću, ne radi to iz radoznalosti, istraživačkog poriva ili nadahnuća, već iz „svojevrsne službe“. U stradanje ove devojke iguman studenički utkao je sudske dokumente, svedočanstva očevidaca, hladno i suzdržano, da bi je na kraju uobličio „srcem, verom i umom“. Knjiga govori o martiriji Milice Kostić, njenih rođaka i prijatelja, na kraju i o martiriji samog oca Tihona, koji se seća, čuva od zaborava Milicu na najbolji način na koji zna i ume, način monaški, utkivajući je u molitvu, kaže se u predgovoru.
Gutter credit, Milica Kostić

Foto: Gutter credit, Milica Kostić

Ubrzo se pojavila i internet stranica „Milica Kostić (1956-1974)“ milicakostic.rs, koju je otvorila njena drugarica iz detinjstva Milka Savić. Na njoj piše: „Draga Milice, moli Boga za nas.“ Snimljen je desetominutni dokumentarni film i objavljena knjiga oca Tihona.

Sve dnevne novine objavile su priču o Milici iz ovog izvora, ne navodeći ga. Neki su ipak našli i objavili imena petorice silovatelja u pokušaju, među kojima je i lokalni funkcioner naprednjaka Tomislav Ž. Nikolić, potpredsednik Saveta mesne zajednice Lazarica u Kruševcu. Nikolić je 1974. označen kao vođa grupe i osuđen je na devet i po godina zatvora, što je odležao. Zamolio je novinare da ga puste na miru, ima još tri godine do penzije. Svoje je, kaže, odslužio.

I Bratislav Gašić, nekadašnji gradonačelnik Kruševca, a danas ministar odbrane, branio je partijskog druga: „On je pošteno odslužio svoju kaznu. Ima ista prava kao i ostali građani.“

Ako ima onih koji više ne čitaju dnevne novine, ovako je izgledao Miličin poslednji dan života.

PAKAO U SPAVAĆOJ SOBI

Bila je slučajna žrtva. Četvorica mladića, deo ekipe besposličara, od kojih je jedan bio maloletan i živeo u soliteru Kula B, skovali su plan da tamo namame neku devojku i siluju je. Često su stanari zgrade čuli iz ovog stana žensko vrištanje, zvali policiju, ali niko nije reagovao.

PROČITAJ JOŠ:  Komesarijat za izbeglice u sredu će predati stanove sugrađanima, izbeglicama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine

Dvojica su krenula u potragu. Jedan je prišao Milici, koja je gledala izloge, i zamolio je da iz stana telefonira devojci njihovog druga koja ima stroge roditelje, pa da im pomogne da se čuju.
Gitter credit, Pohvala za Milicu Kostić

Foto: Gitter credit, Pohvala za Milicu Kostić

Devojka koja je mirno rasla u siromaštvu igrajući se krpenim lutkama, dugo iz zaseoka pešačila do škole, išla redovno u crkvu i na crkvene sabore, „povučena, mirna i neprimetna“, prema rečima razrednog starešine, „prečasno stvorenje i mučena duša“ prema rečima sina njene gazdarice u Kruševcu, „uvek rada da pomogne“, po rečima drugarice Milke, nasela je na ovaj očito razrađeni trik i krenula s njim.

Treći mladić, maloletnik, čekao je ispred zgrade. Kad je video da je plan uspeo, popeo se gore i sačekao da dođu, rekavši Milici da uđe u jednu od soba i „telefonira“. Odmah su za njom zaključali vrata i pustili u kuhinji muziku s gramofona, da se ne čuje kako se sitna devojka otima i zapomaže da je puste. Lako su je savladali i gurnuli u spavaću sobu. Izvadili su kvaku iz vrata.

Da se silovanje dogodilo odmah, možda bi ishod bio isti, možda ne bi, ne vredi da se nagađa. Ipak, agonija Milice Krstić trajala je satima, ne bi ocu Tihonu bile potrebne godine pisanja. Devojka je, plačući sve vreme, pokazala neočekivani otpor ubeđujući se s napadačima.

Prvi mladić koji je ušao u spavaću sobu rekao joj je šta žele i pokušao da joj skine odeću. Ostali su čekali svoj red u predsoblju. Braneći se, devojka je kroz suze pričala sve o sebi, pa i najintimnije detalje. Molila ga je da se sažali i pokolebala ga. „Ne mogu da je diram, nevina je“, rekao je.

Gramofon je svirao.

Iznerviran, opsovavši je, u sobu je ušao drugi mladić i ošamario je. Istraga nije dokazala da su je ozbiljnije tukli, ali na njenoj odeći bilo je tragova nasilnog svlačenja. Milica je ponovo pokazala snagu volje. I njemu je govorila o sebi, molila, plakala i branila se. Obojica su naizmenično ulazili i izlazili iz sobe, besni, suočeni s nenadanim otporom. U sudskim spisima navodi se da su osetili neku vrstu sažaljenja, ali nisu ustuknuli. Nije ni Milica.
Gutter credit, Uspomene Milice Kostić

Foto: Gutter credit, Uspomene Milice Kostić

Onda je došao četvrti mladić, u društvu svoje devojke, koja je odmah otišla u kuhinju i slušala ploče. Rekao je drugovima da su „lajke“, tj. budale, da ih Milica laže i folira. Delio im je savete kako da slome njen otpor. On nije želeo odmah da učestvuje u silovanju – bio je s devojkom, a ona je prolazila predsobljem i vraćala se u kuhinju kao da se ništa ne dešava.

Ušao je kod Milice, propitivao je ko je i šta je, rugao joj se, ismevajući medicinsku školu u celini. Smenjivali su se jedan za drugim, brutalno je ubeđujući da nema smisla da im se suprotstavlja, uz pokoji šamar, a nailazili su na detinje, prostodušno pravdanje i plač u odbrani devojačke časti i obraza.

Sve se mučno odužilo. U jednom trenutku Milica je ostala sama u sobi. Promaja je zalupila vrata bez kvake. Prozor koji je gledao na Crkvu Svetog Ðorđa bio je otvoren. Devojka je shvatila da je učinila sve da razmekša srca nasilnika i probudi njihovu savest. Bilo joj je jasno da je čeka još gore poniženje, silovanje od strane više lica, za koji tren, dok ne nameste kvaku. Skočila je kroz prozor sa 11. sprata. Padala je 40 metara. Cirada na bifeu „Napredak“ spasla ju je trenutne smrti. Mladići su se razbežali.

U kruševačkoj bolnici ustanovili su da ima slomljene ruku, nogu, vilicu i jaka unutrašnja krvarenja. Povremeno je dolazila svesti. Od bolova nije mogla da plače. Mladom inspektoru Dobrivoju Stefanoviću na pitanje da li ju je neko gurnuo kroz prozor odgovorila je da je sama skočila. „Nisam više mogla da izdržim… Jedino sam tako mogla da sačuvam svoju čast“, izustila je i pala u komu. I na samrti je bila lepa. „Drhtala je kao srna. Iz zenica joj je zračio neki ponos. A znali smo da je smrt blizu“, reći će jedan od hirurga.

PROČITAJ JOŠ:  Komesarijat za izbeglice u sredu će predati stanove sugrađanima, izbeglicama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine

Umrla je dva dana kasnije. Sahranjena je 5. septembra u Strojincima, obučena u belo. Gnev Kruševljana bio je veliki, demonstriralo se u tišini. „Odmerila se sa smrću ponosno“, „uzorna omladinka“, „ranohrišćanska mučenica“, „odabrala je smrt braneći mladost i čednost“ bile su samo neke od rečenica koje su o njoj tada posmrtno izrečene. Izrečene i – zaboravljene 40 godina.
Gutter credit, Milica Kostić

Foto: Gutter credit, Milica Kostić

ČAST I ČEST

Da Tomislav Ž. Nikolić nije bio kandidat na listi SNS i počeo da obavlja javnu funkciju umesto da penziju dočeka u mišjoj rupi, ovaj događaj bi ko zna kad bio izvučen iz arhiva, ali sve se skupilo, došlo na naplatu.

Kad se srpski prvosveštenik Aleksandar Vučić u svakodnevnim litanijama i molebanima samom sebi oseti bez ideja mogao bi malo da nam govori i o časti. Izlaze kosturi iz ormara. Okružio se veliki hipnotizer prevelikim brojem problematičnih ljudi koje je sakupio, odabrao, preuzeo ili su mu ih dali đuture.

Takvi ljudi, koji su svesno, namerno, planski, naterali jedno skromno žensko biće da skoči sa solitera, s njim iza premijerskog ikonostasa treba da odbrane čast Srbije i odluče o njenoj i našoj sudbini. Ne bi me čudilo da se Šefka Hodžić, žena koja je svojoj rođaci izvadila živo dete iz stomaka i predstavila ga kao svoje, osuđena, pa puštena iz zatvora s lažnim identitetom, nađe na nekoj šabačkoj partijskoj listi. I ona je „svoje odslužila“.

Ima li premijer nekog ko vodi računa kakvi ljudi obavljaju javne funkcije, makar i lokalne? Ako nema, to je strašno. Ako ima, još strašnije. Pamtiće se da je za vakta ovog zlatoustog stidljivka, koji lako pocrveni, Srbija zasuta televizijskim rijalitijima u kojima dominiraju seks, promiskuitet, nasilje, uvrede, i to na televizijama koje on direktno kontroliše i na kojima drži jutarnje, podnevne i večernje liturgije.
Fonet, Aleksandar Vučić

Foto: Fonet, Aleksandar Vučić

Potpuno je nevažno da li je seks „pravi“ ili odglumljen, da li je sve „namešteno“ da bi se skupilo što više SMS poruka kako bi vlasnici televizija napunili džepove – poruke beščašća se šalju, a ljudi ih gutaju i aplaudiraju im. U Požarevcu od početka oktobra voda nije za piće, puna je nitrata. Ko može, taj kupuje flaširanu vodu. Ko ne može, čeka cisterne ili pije nitrate. Ubijaju se i duh i telo. Pod ovakvom anestezijom i stradanje Milice Kostić manje boli.

Pod anestezijom niko neće reagovati ni ako se vlast promeni. Kandidata ima, preporučuju se. Možda umesto loših dođu još gori, da se nad Srbijom smenjuju, jedan po jedan, kao što su želeli nad Milicom. Jedino da svi zajedno skočimo sa nekog 11. sprata i spasemo čast.

Danas je čast što pre izgubiti čast“, rekao mi je jedan mladić u slučajnom razgovoru o „odnosima između polova“. Devojke se utrkuju koja će pre da „padne“, pad im se čini kao let do slave i dobrog života. Uvek je bilo takvih, i 1974. Ipak, one su bile izuzeci, a ne pravila. Bez moralisanja, neka svako čini šta mu srcu drago, ali neka samo sebe nosi na duši.

Milica Kostić pojavila se posle 40 godina da nas trgne i osvesti.

Ona ne spava, ali spava Srbija.

(Piše: Ljiljana Jorgovanović)

Facebook Komentari
You can leave a response, or trackback from your own site.

Leave a Reply