POTRESNA ISPOVEST IZ NOVE KOVID BOLNICE: Školski drug mi je umro pred očima, bila sam nemoćna da mu pomognem!

POTRESNA ISPOVEST SA PRVE LINIJE FRONTA IZ NOVE KOVID BOLNICE! „Pred mojim očima, umro mi je drug iz osnovne škole“


Bolest i borba.

Dan je lep, narod mili ulicama Kruševca. Žurba, život ne staje.

Da nije maske na nekim licima, čovek ne bi reko da smo usred pošasti. A na samo koji minut od centra grada – život i smrt u istoj sobi, strah i nada, bolest i borba – to je nova kovid bolnica.

Pištanje monitora

U krugu nekadašnje kasarne „Rasina“ nove, bele zgrade. Prizemlje puno svega i svačega – alkohol, infuzije, gaze, bočice, igle, kutije…. ništa ne sme da fali. Idemo naviše. Pod punom „ratnom opremom“ jurimo ka intenzivnoj. Vođa puta nam je Gordana Dragošev, glavna sestra bolnice. Lepo se šali, ali šale s poslom nema. Sve mora da je pod konac, čak ni dlaka ne sme da viri ispod kape.

U redovnim okolnostima ona je glavna na Klinici za anesteziju i intenzivnu terapiju KC Niš. Al’ sad je na specijalnom zadatku. Kao i mnogi lekari, sestre i tehničari KC Niš, koji su podigli ovu bolnicu i ovaj sistem. Kako nam izgleda – do perfekcije.

Italija

Italija
Foto: Profimedia

Još s početka hodnika intenzivne čuje se pištanje monitora, zujanje mašina koje život znače. A dole, na dnu – beli džak na krevetu. Korona je odnela još jedan život. Desna ruka savijena u laktu odvukla kesu u stranu. Ispod kreveta kesa – poslednje što osta iza čoveka.

– Smatra se da je leš infektivan šest sati. I zato, kada pacijent premine, stavimo mu preko lica gazu natopljenu alkoholom i telo moramo da držimo ovde šest sati – priča nam jedan anestetičar.

Ulazimo među najteže od najtežih. Pištanje je jako. Monitori blinkaju – saturacija, pritisak, krivudave linije… Samo jedan je na stend-baju i, gle paradoksa, onaj iznad, uz isti krevet, pokazuje tačno vreme. Minute i sate koji odmiču. A ispod beli čaršav prekrio telo. Na dnu kreveta vire prsti desne noge. Žuti, dugi nokti. Žuta nekako i koža.

PROČITAJ JOŠ:  Kovid situacija u Rasinskom okrugu i dalje je neizvesna, zbog velikog broja inficiranih građana na dnevnom nivou, još 139 zaražene osobe

– Bože, da li odmah promeni boju? Da li je koža bila takva i pre sat vremena, dok je deka od 86 godina još bio živ – prolazi mi misao.

Čeka se dva sata, po uobičajenoj proceduri za svaku smrt. A onda sledi džak i hodnik. Do onih šest sati. Ispod kreveta dve kese, pune stvari.

– Gašenje svakog života je teško za sve nas. Poslednje dane i sate smo proveli uz te ljude. I svi oni imaju nekoga ko sad pati. Al’ da ne bi mislio, odmah ideš dalje. Drugi pacijenti ne smeju da čekaju, moraš da se daš. I za svoje, i za njihovo dobro – priča sestra Gordana.

Koronavirus

Foto: Profimedia

Pogled dižem po sobi. Ima li ko svestan da to vidi? Dole u uglu, jedan čovek, bori se za dah pod maskom. O svom se jadu zabavio, smrt verovatno nije stigao ni da vidi. Žena pored, na respiratoru. Ona ništa ne zna. Anestetičar joj uzima krv i špric stavlja u aparat – gasni analizator.

– Uzeli smo arterijsku krv jer nosi kiseonik do vitalnih organa i aparat sad meri koncentraciju kiseonika u krvi, odnosno parcijalni pritisak kiseonika. Nažalost, ovde je 49, a trebalo bi da bude najmanje 90. Vidi se da je pacijentkinja u veoma lošem stanu – objašnjava nam Nikola Trajković.

Treći krevet od kreveta smrti je – pobeda! I dokaz da nije svaka bitka izgubljena, pa ni ona koja tako izgleda.

PROČITAJ JOŠ:  Povodom 1. marta, Dana civilne zaštite, uručena donacija zaštitnih uniformi jedinici civilne zaštite Grada Kruševca

Krompir i piletina

– Pacijenta smo skinuli s respiratora posle nedelju dana. Ima 62 godine, koronu, a i Parkinsonovu bolest. I uspeli smo, uskoro će kući – priča nam dežurni anesteziolog.

A on, još omamljen, šapće „Dragan“, pokušava još nešto da nam kaže, ali glasa nema. I dalje su silni kablovi i cevčice zakačeni na njega. Al’ ne mari. Samo jedno je bitno – preživeo je.

koronavirus

koronavirus
Foto: Profimedia

Vreme je ručka. U drugoj sobi veselija atmosfera.

– Krompir, piletina, kupus – kud ćeš bolje – smeje se jedan pacijent, dok će Živadin Arsenijević (73) pored, na naše reči da odlično izgleda:

– Nemoj, molim te, da me urekneš! Izvukli su me. Hvala im do neba. U dnu „vrti“ krv kroz dugačko, krivudavo crevo – dijaliza.

– Često su nam pacijenti i na dijalizi – priča Bojana Kostić, sestra koju smo sreli minulog leta i u crvenoj zoni KC Niš. Borbu je nastavila u Kruševcu. – Rad u intenzivnoj je najlepši na svetu – priča, a čovek da ne poveruje šta čuje posle svih ovih prizora.

Tu je i nasmejana gospođa.

– Nemojte, molim vas, da me slikate. Kosu ne pamtim kad sam oprala. Ipak bih morala da se sredim za novine – zaglađuje kosu, pa veli: – Ma ja sam vam i dijabetičar, i imam pritisak i šta ne sve. I evo me žive. Skinuše me juče s kiseonika. Sad mogu da pevam.

Dole u uglu, jednom pacijentu menjaju pelenu, baku okreću na leđa, tamo se kači infuzija, u aparat ide novi špric… Lete Bojana, Kaća, Beban, kako zovu Luku, mezimca klinike od 20 leta iz Kruševca, kome je ovo prvi posao. Tu je i sugrađanka mu Milica, i ona praktično dete. Prvo zaposlenje, naravno. Al’ ne staje.

Najteže kad ode mlad

Idemo dalje. Na poluintenzivnoj se ipak lakše diše. Bar za nas. Al’ ni tamo nije lako. Maske na sve strane. Prolazimo pored sobe pune „parkiranih“ respiratora – ima ih napretek, zlu ne trebalo.

Dole je prijemna ambulanta. Priskače Gordana sa svojom „decom“ – jedan, dva, tri – pacijenta iz kolica stavljaju na krevet. Pored deka, kost i koža. Drži masku na licu. Jedna papuča negde ispala. Somotske pantalone uvučene u čarape. Posle svih prizora, baš on tera suze na oči. Da li će izaći iz ove zgrade živ? U lift uvoze mladića u kolicima – crn, pognut, ne govori, gleda u pod… Idemo do kancelarije dr Vladana Cvetanovića, direktora ove bolnice, anesteziologa iz KC Niš. Prošao je sve s koronom od samog početka. Ništa ga više ne da iznenaditi. Al’ i on je od krvi i mesa.

– Najteže je kad umre neko mlad. Kad ste dali sve od sebe, borili ste se i on ode. U tim trenucima vas uhvati prokleti osećaj bespomoćnosti. U Nišu, pred mojim očima, umro mi je drug iz osnovne škole. Dvadeset i nešto dana bio je na respratoru. Sve smo uradili. Ali ništa – oči zasuziše, glasa više nema. Sve je rečeno…

Izvor: Srbijadanas.com

Link: https://www.srbijadanas.com/vesti/drustvo/potresna-ispovest-sa-prve-linije-fronta-iz-nove-kovid-bolnice-pred-mojim-ocima-umro-mi-je-drug-iz-2021-01-30

Facebook Komentari
You can leave a response, or trackback from your own site.

Leave a Reply