Ovde smo svi mi heroji, počev od prodavačice hleba koja snabdeva ljude osnovnim životnim namirnicama, i od vojske i od policije, i od epidemiologa i od anesteziologa, znači svi smo mi tu heroji. Jer smo zajedno izneli jedan veliki posao i nadam se, ja sam uvek optimista, da ćemo izaći kao pobednici i izvući jednu pouku iz svega ovoga. Ovako svoju priču započinje anesteziološkinja iz Kraljeva dr Tatjana Petrović.

Tatjana Petrovic

Dok epidemija polako jenjava, mnogi lekari i dalje rade i spasavaju živote. Mnogi su i dalje na prvoj liniji borbe i dok se za nas život vraća u normalu, za njih je borba još u jeku.

Jedna od njih je i dr Petrović.

Ona se odazvala pozivu da dođe u Beograd i pomogne svojim kolegama u Kliničko-bolničkom centru „Dragiša Mišović“, gde se nalazi jedna od COVID-19 bolnica u glavnom gradu Srbije. U intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) govori o tome kako izgleda raditi sa najtežim pacijentima zaraženim korona virusom u šestočasovnoj smeni pod punom opremom, piše Slobodnaevropa.org.

Bez vode i odlaska u toalet tokom smene

– Tih šest-sedam sati dok sam tamo, znači ne pijem vodu, ne idem u WC, ne jedem ništa. Onda još otprilike prođe još jedno sat vremena dok ja svučem svu tu opremu i dok dođem kući, znači to je otprilike devet sati bez i jedne čaše vode, opisuje Tatjana Petrović ono što prati posao svakog lekara i medicinskog radnika u svakoj COVID-19 bolnici.

– Imali smo apsolutno sve od zaštitne opreme, ali kažem, raditi pod takvom opremom je mnogo teško. Dan izgleda tako što vi dođete, dobijete opremu. Imate na sebi znači prvo jednu osnovnu uniformu, kako mi to kažemo, zelenu, onu salsku, ili belu svejedno. Imate jednu uniformu koju viđate da nose zdravstveni radnici svaki dan – navodi Tanja Petrović, i dodaje da tek onda počinje procedura oblačenja dodatne zaštitne opreme.

– Posle toga ide stavljanje kape na glavu da se pokupi kosa. Stavljaju se one ronilačke naočare, da onako hermetički zatvore predeo oko očiju. Onda se stavlja adekvatna, konkretno mi smo nosili N-95 masku preko nosa i usta. Navlači se skafander. Dole, znači preko obuće, idu kaljače do kolena, one hirurške. Jedan par sterilnih rukavica, drugi par rukavica. Onda se taj skafander veže, znači da nemate ništa na licu otkriveno, i zakopča do grla, i stavi se preko toga vizir.

PROČITAJ JOŠ:  Uskoro film o seksualnom napasniku Jutki

Sve to je neophodno, prema rečima Tatjane Petrović, zbog toga što su anesteziolozi koji rade sa najteže obolelim pacijentima praktično najizloženiji virusu.

– Moramo da intubiramo takvog pacijenta, pošto oni imaju problem sa plućima, pneumonija je jedan od oblika tih kliničkih simptoma. I ukoliko mi vidimo da po nekim gasnim analizama i kliničkoj slici, pacijent ne može da se izbori sa disanjem, onda moramo da ga stavimo na mehaničku potporu, na mašinu, kako se kaže u narodu. A da bismo to uradili, mi moramo da uspavamo pacijenta i da mu stavimo tubus, odnosno ono crevo u pluća, a to je momenat kada možemo da se zarazimo zbog aerosola i zato imamo tu punu ratnu opremu – pojašnjava.

„Čekaj, stani, koncentriši se“

Kako kaže – rad pod punom opremom je dodatno otežan.

– Prvo ispod te opreme slabije čujete, svi vičemo tamo, pa onda slabije vidite, magle vam te naočare. Pa smo primenjivali neke ronilačke štosove, da se namažu naočari pljuvačkom ili alkoholom, i zaista pomaže, manje magli. Onda i taj vizir koji je isto plastika, pa mutno. A da ne pričam da vremenom nemate ni vi sami dovoljno kiseonika ispod sve te opreme, sve su to izazovi sa kojima se suočavaju anesteziolozi.

O tome šta joj prolazi kroz glavu u tim trenucima, dr Tatjana Petrović ovako opisuje:

– Da li ćete prvo odgovoriti zadatku, da li ćete prvo vi ostati na nogama, a ne pasti u nesvest. To su bile neke prve reakcije, naravno živ se čovek na sve navikne, pa i na te uslove. Našli smo neke svoje kompenzatorne mehanizme kako da se savladamo. Tih šest sati stvarno, stvarno nije nimalo lako, morate da budete u dobroj kondiciji i da vam mozak radi sto na sat, što bi se reklo. Jer kad je mozak malo pospan, rizikujete da možda slučajno nešto previdite, ne vidite dobro. Tako da kad sam osećala umor ja kažem: ‘Čekaj, stani, koncentriši se’. I onda izvučete sve neke svoje snage iz sebe, da tu smenu odradite kako treba.

Po završetku smene, potrebno je uložiti dodatni napor da se sva zaštitna oprema skine.

– Kad završim smenu, pošto smo onako hipoksični (manjak kiseonika u ćelijama, prim.aut.), kolega koji nas smenjuje, koji dolazi da me smeni, on se obukao, što mi kažemo, došao je svež mozak, stoji pored i gleda kako ja svlačim sve to, jer je svlačenje vrlo kritičan momenat kada možete da se zarazite. Znači svuda na tom skafanderu, viziru, rukavicama, svuda ipak postoje čestice COVID virusa i onda vrlo obazrivo se svlačite, da to ne leti na sve strane, navodi Tatjana Petrović.

PROČITAJ JOŠ:  Manastir u Đunisu i sveta vodica koja leči bolesne, a svetilište je nastalo kada je devojčica ugledala Bogorodicu

– Onda i kada se svučem, onda moram vrlo detaljno i pažljivo, maltene hirurški da operem ruke dezificijensom i do kuće da se trudim da ne pipnem lice, pošto na kosi najčešće ostaju te partikule, pošto je velika čestica. A onda kad dođem kući, onda pranje kose, tuširanje – opisuje anesteziološkinja proceduru koja sledi po povratku iz bolnice.

– Ti sati bez vode učine svoje, pa organizam dehidrira i onda kad skinemo svu tu opremu, pogotovo masku, naočare, onda imamo onako razne brazde po licu – kaže.

„Imate dva-tri minuta da rešite disajni put“

O iskustvu rada sa pacijentima obolelim od kovida, anesteziološkinja Petrović kaže da bez obzira što su profesionalci, nisu imuni na emotivne momente i da ono što su videli i doživeli ne zaboravljaju lako.

– Pacijenti su uvek preplašeni, pogotovu kad kažete nekome: ’Znate šta, vi imate korona virus’, a oni su pre toga slušali na TV-u i gledali kako je to bilo pre par meseci u Kini, pa u Italiji, pa naravno da nikome nije svejedno – navodi Tatjana Petrović.

Kod kritičnih pacijenata svaka sekunda može značiti razliku između života i smrti.

– Čovek kad gubi dah, recimo, kad nema dobru razmenu kiseonika na nivou pluća, prvi simptom je, što laik može da primeti, kaže: ’Vidi modra mu usta’. Onda se meri ta saturacija, saturacija znači zasićenost crvenih krvnih zrnaca kiseonikom i to nam je neki parametar da mi vidimo da li postoji problem u razmeni gasova u samim plućima i naravno tu su još i neke gasne analize koje mi uzimamo iz arterijske krvi, ali ako vidite što kaže narod ’Crn ko zemlja u licu’, to već sami znate da mu je saturacija 50%, ne trebaju vam gasne analize i onda je stavljanje na mehaničku ventilaciju nešto što njemu u tom trenutku spašava život – navodi Tatjana Petrović, i dodaje:

– Tako da vi imate dva-tri minuta da rešite disajni put, da ga stavite na mašinu, to su ti neki stresogeni momenti i ovako u mirnodopskim uslovima, a kamoli sa punom tom opremom. Gde vi slabije vidite nego inače, i gde nekad morate i u krevetu da intubirate pacijenta, ne samo idealno na onom stolu, a pritom da štitite i sebe i osoblje sa kojim radite.

„Ljudi nikad ne oguglaju na smrt“

O emotivnom aspektu svog posla ovako govori:

– Najviše me je ljutilo kada pacijenti, ne pacijenti nego ljudi obični, kažu: Ah, lako je vama doktorima, vi ste svi oguglali na smrt. Ja uvek kažem, ljudi nikad ne oguglaju na smrt, pogotovo mi. Ja smrt doživljavam kao poraz. Znači, ja sam nešto radila i smrt je pobedila taj moj posao. Svi mi imamo makar zrnce empatije u sebi prema ljudima da ovaj posao radimo ne misleći na sebe.

– Deluje pacijentima da nas ne dotiče, međutim ne, to je samo odbrambeni mehanizam svih nas da eto zaštitimo neki svoj integritet, da nas ne preplavi stalno ta bolest, tuga, jad, tako dalje. I onda smo jako srećni kada eto uspemo da makar jednog čoveka da spasemo, kaže Tatjana Petrović.

Ostaci dana

Po završetku smene, sustigne je umor iako je, kako kaže – u dobroj fizičkoj kondiciji.

– Onda izađem u dvorište bolnice i sednem na klupu i onda dišem vazduh, znači da se prvo nadišem vazduha, pa onda tek krenem kući.

Kada se vratila u Kraljevo, testirana je na prisustvo korona virusa.

– Koleginica i ja smo testirane kad smo se vratile, što mislim i da je ispravno. Nemamo nikakve simptome, obe smo zdrave. Znači, jednostavno bili smo u COVID-19 bolnici, hajde da se testiramo, jer naša bolnica u Kraljevu je bolnica opšteg tipa, znači koja nije COVID-29 bolnica. I mi kad se budemo vratile tamo da ne bude: ’Eto, bile ste pozitivne bez simptoma, pa ste unele u bolnicu infekciju’. Iz tih razloga smo se testirale, ne zato što smo bile bolesne, objašnjava Petrović. Za građane ima sledeću poruku:

– Ostanite kod kuće. Jeste da se taj slogan isuviše često se ponavlja, ali nije na odmet ponoviti ga. Ove mere imaju smisla, jer mi onda imamo manje posla, bolest se više drži pod kontrolom i nazire se kraj ovome svemu, piše Slobodnaevropa.org.

Blic.rs