Neobavezan razgovor sa Dušanom Ducom Pešićem!

Dušan Pešić

POLUVREME SA BIVŠIM ASOVIMA Dušan Pešić: Hajduk mi nikad nisu oprostili – Kaloperović i Popović hteli su po svaku cenu da me dovedu u Partizan, ali sam dao reč Splićanima, kaže Dušan Pešić jedan od bisera u istoriji kruševačkog Napretka

 Dušan Pešić

Dušan Pešić

NAPREDAK je posle mnogo godina u vrhu srpskog fudbala, i odmah naviru sećanja na ono vreme kada su „čarapani“ bili četvrti u onoj, velikoj Jugoslaviji, igrali i u Kupu UEFA. Jedan od predvodnika te generacije bio je i Dušan Pešić (rođen 26. aprila 1955. – 125 utakmica, 11 golova), sjajni napadač koji je već godinama generalni sekretar Sportskog saveza Kruševca.

– Igramo odlično i zaista sam srećan što se pod Bagdalom danas može videti sve što je u fudbalu lepo. Posle toliko godina video sam sjajan sklop na relaciji trener-igrači. Dragan Ivanović veruje igračima, oni veruju njemu, a najviše profitiraju navijači. I Napredak – objašnjava Pešić novi procvat kruševačkog fudbala.

* Nema vas u Napretku?

REPREZENTATIVAC I IZ NAPRETKA * I VI ste jedan od onih koji je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao jedva četiri utakmice?
– Konkurencija je bila zastrašujuća, ali ja i danas s ponosom pričam unuku kako sam igrao za sve selekcije Jugoslavije, počev od amaterske do one najbolje. Igrao sam i na Olimpijskim igrama u Moskvi kada smo osvojili četvrto mesto. Ponosan sam i na činjenicu da sam jednu utakmicu za „A“ selekciju odigrao i kao igrač Napretka. Prema tome, zadovoljan sam i sa četiri reprezentativne utakmice, to je kao danas da odigraš 40 i više.

– Kako nema, član sam Skupštine kluba kao i moj kum Čoče Simović. Malo li je? Šalim se, u tri navrata sam bio tehnički direktor Napretka, dva puta potpredsednik. Nikada nisam hteo da budem trener, mada su me kada sam karijeru završavao u Fenerbahčeu molili da ostanem u klubu, hteli da me šalju u Englesku da se školujem. Vratio sam se, ipak, u Kruševac, uvek sam tu, uz Napredak, gledam sve utakmice, pratim i klince, lepo mi je.

* Da li je vaša generacija najbolja u istoriji kluba?

– Teško je to porediti, svako vreme je drugačije. U ono vreme se igralo kreativnije, sada više šablonski. Mislim da je naš adut bilo drugarstvo, bili smo zajedno ne samo na terenu nego i van njega. Tomislav Kaloperović je bio iskusan trener, znao je da nas motiviše, poveže, natera da damo i poslednji atom snage. Ovi današnji treneri se baziraju samo na kompjutere, što je po meni pogrešno.

* Crvena zvezda je te 1979. godine bila šampion (48 bodova), Sarajevo drugo(41), Radnički Niš treći iako ste kao četvrti završili sa istim brojem bodova (39), Hajduk je završio kao peti, Dinamo je bio 12, a Partizan tek 13. Mnogi misle da ste mogli i više?

– Ne, nismo moglu da ugrozimo Zvezdu na prvom mestu, ipak smo mi bili mali klub iz malog grada. A napravili smo čudo jer smo zaista imali generaciju za pamćenje.

MOJA UNUKA MIJA JE NAJLEPŠA* NIKADA ne zaboravljate da spomenete porodicu?
– To je moja prodična idila. Anđela mi je podarila unuka Filipa(18) u unuku Miju (14). Sva deca su lepa, ali je moja Mija najlepša. Ima afiniteta i za sport, trenirala je plivanje, sada je u odbojkaškim vodama. Sin Aleksandar se ne bavi sportom, zna da igra fudbal, ali je malo razmažen…

* Taj tim: Simović, Tripković, Babić, Karamarković, Rajković, Tupajić, Pešić, N. Kostić, D. Kostić, Janjanin, Panić, uz iskusnog Mićka Jovanovića, „Italijana“ Jakovljevića, Pešterca, Milojevića, Lukača… imao je i „evropsku licencu“?

– Svi su napravili sjajne karijere, Simović je u Turskoj bio jedan od najcenjenijih golmana, Dragoljub Kostić je sa 17 golova bio jedan od najboljih strelaca u Jugi, Panić je prešao u zagrebački Dinamo…

* A vi ste otišli u Split, taj transfrer je podigao veliku buru?

– U to vreme se igrao „Trofej Marjan“ i ja sam pružio dobre partije. Pozvali me ljudi iz kluba na razgovor, a tamo sedi legendarni Bajdo Vukas. A oni ga peckaju: „Evo, doći će ovaj mali da te malo umiri“. Gleda me Bajdo i mirno kosnatatuje: „Ima nešto u njemu“. A ja seljačić iz Bivolja ne znam šta me je snašlo, gde se nalazim. I, naravno, dam reč.

* I ta reč vas je sprečila da pređete u Partizan?

– Upravo tako, Toma Kaloperović koji me je trenirao u Napretku i general Jovo Popović, nažalost obojica su pokojni, hteli su da me dovedu u Humsku po svaku cenu. Ali, u moje vreme reč je bila važnija od novca i ja sam potpisao za Hajduk. Istina, prethodno sam morao u vojsku.

* U to vreme u gradu pod Bagdalom nisu baš na vaš potez blagonaklono gledali?

– Nisu, što je možda tada bilo i normalno. Ali, najgore je što mi Kruševljani to zameraju i dan danas.

* Od Hajduka ste dobili stan, kao i golman Simović?

– Da, a Splićani su bili korektni jer su s nama kontaktirali i za vreme rata. Rekli su da se plaše da se neko ne useli u naše stanove i ponuduli da ih otkupe. Našli smo se u Austriji, u Klangefurtu i tamo smo isplaćeni.

* Sledeća stanica je bila – Istanbul?

– U Fenerbahčeu sam proveo četiri godine (128 utakmica, 18 golova), a moj kum Simović čak šest i zaista je to bio sjajan period. I sada idem bar dva-tri puta godišnje u Istanbul i družim se sa starim prijateljima. Proveo sam jednu godinu i u Sakariji (29-6), ali samo zato što me je za to zamolio predsednik da bi iz tog kluba u Fener došla četvorica igrača.

* U Feneru ste igrali i u veznom redu iako ste po vokaciji napadač?

– Za to je zaslužan Toza Veselinović. Rekao mi je: „Ne znaš ti Turke, neće ti dati dve lopte za poluvreme, zato je bolje da igraš u veznom redu i sam odlučuješ o svojoj igri“. Tako je i bilo, dobro sam se snašao, a porušili smo i sve rekorde, postigli smo u jednoj sezoni čak 111 golova. Bila su to lepa vremena…

Izvor: Novosti.rs

Facebook Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *