Miroslav Lazanski: Berlinski zid i ,,14.oktobar”

Miroslav Lazanski

Gledam praznu halu sa tek nekoliko radnika, halu u kojoj je na desetine mašina…

 

Miroslav Lazanski

 

Na sitnoj jesenjoj kiši avetinjski štrče ostaci pregradnih i nosećih zidova hale koja je nekada bila tehnološko srce fabrike „14. oktobar“ iz Kruševca. Ostaci tri glavne mašinske glodalice „borverk“ vire iz šiblja i korova poput krstova na seoskom groblju. Piloti NATO-a tačno su znali šta da gađaju 1999. godine. Napali su „14. oktobar“ dva puta. Šteta naneta fabrici, prema proceni komisije, iznosila je oko 180 miliona dolara. Samo zastakljivanje polupanih prozora koštalo je fabriku milion dolara. Sopstvenim snagama jedina fabrika građevinskih mašina u Srbiji obnovila je glavne pogone uloživši oko šest miliona evra. Niko nije pomogao „14. oktobru“ da ustane iz mrtvih, da se održe na površini u uslovima predatorskog kapitalizma u Srbiji.

 

Nekada, pre rušenja Berlinskog zida, u halama „14. oktobra“ radilo je 8.500 ljudi, danas je ovde 1.480 zaposlenih. Nisu primili 15 plata. Do nove 2015. godine po socijalnom programu u fabrici treba da ostane 850 ljudi.

Hladnoća izbija iz zidova hale u kojoj na umašćenoj podlozi stoji jedan korpus oklopnog transportera BTR-50. Ovde je modernizovan za potrebe vojske Egipta: „14. oktobar“ je dobio vrlo vredan posao na međunarodnom tenderu 2005. godine, ali je sticajem naših domaćih okolnosti i gluposti posao propao, bez krivice „14. oktobra“. U staklenoj kabini šefa smene u ćošku velike hale za montažu svetluca televizor: prizori proslave 25 godina od rušenja Berlinskog zida…

Gledam praznu halu sa tek nekoliko radnika, halu u kojoj je na desetine mašina, veliki kranovi, alati, tenkovski menjači i pitam se gde je nestala bajka koja je godinama ispunjavala našu štampu i zaokupljala naše sociologe? Izgubila se u drugom i trećem dodatnom poslu „zaposlenih“ radnika „14. oktobra“, koji sada nemaju posla, a koji u vreme tehnološkog obilja uviđaju kako im stalno opadaju kupovna moć i zaposlenost, dok se, s druge strane, stalno povećavaju podsticaji na potrošnju.

Da li je u Kruševcu izbledeo mit o pobedonosnom kapitalizmu? Da li se iko u Srbiji ikada zapitao kakveće posledice doneti „inovacije u privredi“? Tokom 25 godina od rušenja Berlinskog zida mi smo u Srbiji slavili naučne i političke inovacije, tehnološku revoluciju, globalno tržište, ujedinjenje Nemačke, jednom rečju propast socijalističke utopije. Ali, posle tolikih proslava, da li ima nekoga ko sme da tvrdi da je situacija sada bolja nego ranije? Zaposlenost je veliki problem, stalno radno mesto sada je već mit iz prošlosti, i svi smo dakle samo privremeni. Kome su koristile sve te inovacije? Odgovor nam daju cifre: u poslednjih 20 godina dobit od kapitala je upetostručena, dok je dobit od rada smanjena.

Možda je to neizbežna sudbina Srbije i možda je profesionalno usmerenje ekonomije na takozvani menadžment samo loša nasledna navika vojske i crkve, što je duhovit način da se kaže da gazde na ovom svetu, pa tako i u Srbiji, kojoj god da vrsti pripadaju, uvek teže da povećaju svoju moć i dobit. Jer, od pada socijalizma, na snazi je aksiom da je sve ono što se opredeljuje i odlučuje za kapitalizam dobro, pošto je kapitalizam izašao kao pobednik iz sukoba. Iako, pošteno govoreći, socijalizam nije toliko pobeđen, koliko je sam sebe uništio.

Fleksibilnost i globalizam godinama su reči koje označavaju naš ulazak u carstvo opšte sreće, a ne u carstvo opšte strepnje za posao koji se može izgubiti preko noći, za platu koja se može naglo smanjiti.

Napredak? Da li se on sastoji od prava i dužnosti kapitala da se preseli tamo gde mu više odgovara? Od sveta koji je pretvoren u ludačku vrtešku na kojoj su ljudska bića nemoćno izložena oluji priliva i odliva kapitala?

Teško mi je reći ko je uništio sadašnjost „14. oktobra“. Raspad SFRJ, slobodno tržište kao propagandni izum buržoaskog veka koji u praksi nikada nije ni postojao, jer je uvek postojalo samo tržište uslovljeno raznim monopolima, posebno vojnim. Koje je pomagalo i podsticalo one koji se već jaki. Činjenica je da je i to bolje od nepostojećeg tržišta.A mnogi su se u Srbiji godinama baš svojski trudili da „14 oktobar“ izbace sa tržišta.

U montažnoj hali „14. oktobra“ miruje najnoviji proizvod te fabrike i Vojnotehničkog instituta iz Beograda, „Modularna raketna višecevna artiljerija“, ili sistem „Morava“.Na kamionu FAP-1118 nalaze se kontejneri sa raketama „plamen“ od 128 mm, „grad“ od 122 mm i „oganj“ od 128 mm. Lansirni kontejneri prozvedeni su u firmi „Kol-N“ iz Beograda i u „Inhromu“ izČačka. Tehnologija lansirnih cevi je delo stručnjaka VTI i po svemu je jedinstvena u svetu, jer cevi su s olučenim žlebovima. Sistem „Morava“ je potpuno automatizovan, dometi su u zavisnosti od rakete koja se lansira, od osam do 40 km.

To je budućnost raketne tehnologije Srbije, to je sistem koji može da povuče vojnu industriju ove zemlje, to je i budućnost „14. oktobra“. Da hale opet ožive. A Berlinski zid? Neka ga slave drugi…

Miroslav Lazanski Objavljeno na Politika.rs: 15.11.2014

BIOGRAFIJA

Rođen 1950. u Karlovcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, gde je i započeo novinarsku karijeru, prvo u „Polet-u“, kasnije u „Vjesniku“, „Startu“, „Danasu“, „Politici ekspres“, „NIN-u“, „Večernjim novostima“ (1996-2001). Godine 1991. Lazanski prelazi u „Politiku“ gde i danas radi. Izveštavao iz Sirije, Somalije, sa Krima i ratova u Avganistanu, Čečeniji, Kongu, Iraku, Iranu, Libanu, Jemenu i Libiji… Intervjuisao dva vrhovna komandanta NATO-a, tri maršala SSSR, šefove KGB-a, KHAD-a, pedesetak ministara odbrane i načelnika generalštaba svetskih armija, između ostalog načelnike generalštaba ruske, kineske i japanske armije. Jedini jugoslovenski novinar koji je plovio na atomskoj podmornici, američkoj „Tautog“, leteo na avionu F-14, bio na nosaču aviona „Džon F. Kenedi“ i leteo na Mig-29.  Bio gost vojnih akademija Rusije, Japana, SAD, Australije, Italije, Velike Britanije, Nemačke, Rumunije… Imao je redovnu kolumnu u grčkom listu „Katimerini“, japanskom „Sekuritarian“ i „The Diamond Weekly“.  Autor je deset knjiga i desetak velikih tv-serijala. Vojni rok služio 1977. godine u Bitolju u 41. pešadijskoj diviziji JNA. Odlikovan je Medaljom za vojničke zasluge.

Facebook Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *