Lepa priča: Dva učitelja u romskoj porodici

Dva učitelja u jednoj kovačkoj romskoj porodici

Момчило и његов син Далибор неизмерно воле гитаре (Фото: Р. Станковић)

Kruševac – Njegov otac Milorad Nakić, stanovnik romskog naselja Marko Orlović, više od tri decenije je ljubio zvuk metala, kao alatničar, a zatim i inženjer, u industriji „14. oktobar” i montažer bagera u Indoneziji, dok je stric Rade decenijama važio za najuglednijeg kruševačkog kovača u Staroj čaršiji. A, on, Momčilo Nakić, rođen 1954. godine, kao odličan učenik u Osnovnoj školi „Dragomir Marković”, na nagovor poznatih kruševačkih prosvetnih radnika i političara s kraja šezdesetih prošlog veka, osmelio se da upiše Učiteljsku školu i tako promeni kovačku porodičnu tradiciju.

Momčilu, sada već profesoru, koji je u Osnovnoj školi „Jovan Popović” zadobijao poverenje punih devet generacija, nije mnogo preostalo do penzije. Kada ovih dana počne nova školska godina, on će krenuti u istu školu sa svojim sinom Daliborom, takođe profesorom razredne nastave, sa završenim master studijama. U romskom naselju Marko Orlović s divljenjem upiru prst u njihovu lepu zidanicu, govoreći: „Eno vam kuće Nakića, jedna porodica, a dva učitelja“.

A, kuća Nakića je zaista sa ukusom projektovana, mada stešnjena među šarenolikim romskim zdanjima iz kojih, u ove avgustovske tople dane, trešti raznolika muzika.

– Eto, to je moja kuća. Sagradili smo je uz pomoć kredita i stvorili sebi potrebne pogodnosti za normalan život i školovanje. Moj sin Dalibor je bio odličan đak u Gimnaziji u Kruševcu, a potom završio učiteljski fakultet u Jagodini. Ćerka Sandra je medicinska sestra. Moja supruga je dobra domaćica, a naša deca takođe imaju decu koja su odlični đaci. Evo u ovom ćošku stola koji mi je otac Milorad svojevremeno postavio. I terao me da svakog jutra ustajem u 4.30 da bih učio u tišini do polaska u školu. Možda sam imao sreću da posle završene osnovne škole i odličnog uspeha, sretnem nekoliko izuzetno dobrih ljudi, koji su me usmerili ka školovanju za prosvetnog radnika – sa ushićenjem govori Nakić.

Onda, bez razmišljanja, navodi imena poznatih kruševačkih humanista, prosvetnih radnika i političara, koji su kumovali promeni porodične tradicije.

– Mene i mog oca su na razgovor zvali tada važni kruševački političari Miodrag Veljković, Radovan Tomašević i Radoslav Majdevac. Ubedili su mog oca da treba da polažem prijemni ispit u Učiteljskoj školi u Kruševcu. Organizovali su mi i prijem kod direktora te škole profesora Bude Ilića, poznatog istoričara i humaniste. Mom ocu su govorili da je važno „da to dete postane učitelj”. Otac pak, kao svaki strogi roditelj, to je prihvatio i meni zapretio da moram istrajno da učim da ne bi od svega toga ispalo ono – „ciganska posla”. Buda Ilić nije više živ, a nije ni Mija Veljković. Njima sam večito zahvalan na usmerenju i podršci. Živ je Radoslav Raka Majdevac, direktor Osnovne škole „Jovan Popović” iz vremena kada sam ja dobio prvo zaposlenje. I sada se ponekad sretnemo, a on, iako star i sam posle porodične tragedije, ne može a da me ne pita kako sam i kako su moja deca. Srećem i Radovana Tomaševića, nekadašnjeg načelnika društvenih delatnosti Skupštine opštine. I danas je sreća sresti čoveka tako vedrog duha, širine i obrazovanja. Nisam siguran da će ove mlađe generacije biti u prilici da se hvale susretima sa jako dobrim, plemenitim i izuzetno obrazovanim ljudima – kaže Nakić.

U njegovoj radnoj sobi su dve gitare. Jedna njegova, a druga njegovog sina. Kaže da je taj instrument zavoleo kao dete, a sviranje dobro izučio u Učiteljskoj školi. Onda poziva sina Dalibora da nešto odsviraju, uz dobru lozovaču i kafu. Počinju da prebiraju po žicama, a Momčilo i zapeva uz čarobni zvuk gitare. Onako, tek da pokaže umeće i veselu i plemenitu porodičnu prirodu.

– Sin i ja, eto, radimo u istoj školi i sviramo u istom orkestru. Škola nam je ozbiljna radna obaveza i zadovoljstvo, a muzika je za našu dušu i dušu onih koji nas slušaju. Istina, nema neke fajde od muzike, ali ima lepog i veselog života. I to je važno, zar ne – kao da pita učitelj i gitarista Momčilo.

Popularni učitelj Moma danas nije siguran da li će mu direktor ove školske godine dodeliti prvi razred, jer za dve godine ide u penziju. Možda bi, kaže, rastanak posle samo dve godine bio nelagodan za decu i njega.

– Neka. Tu je moj Dalibor. On je sigurno spremniji od mene da obrazuje i vaspitava nove i nove generacije. Nema više predrasuda kod roditelja kao što je nekada, na početku moje radne karijere, bilo zato što sam iz romske porodice. Danas sam siguran da su me svi ti đaci i njihovi roditelji cenili i voleli. Biće tako i sa mojim sinom Dakijem – uveren je učitelj Moma.

Politika.rs

Facebook Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *