Intervju: Zoran Simović, legenadarni golman fudbalske reprezentacije Jugoslavije!

Iz igračkih dana u dresu Galatasaraja: Zoran Simović sa trofejima

LJUDI, MA JE LI TO MOGUĆE?! Kud, Simoviću? Pravo u legendu! Slavni čuvar mreže Zoran Simović za “Blic” priča o porodici, rodnom Mojkovcu, Napretku iz Kruševcu gde se afirmisao, danima u splitskom Hajduku, Galatasaraju, čija je postao legenda, reprezentaciji, politici, bivšoj državi…

Iz igračkih dana u dresu Galatasaraja: Zoran Simović sa trofejima

Foto: Z. Simović / Privatna arhiva Iz igračkih dana u dresu Galatasaraja: Zoran Simović sa trofejima

 

Tog 21. decembra 1983. Jugoslavija je u Splitu pobedila Bugarsku sa 3:2 golom Ljubomira Radanovića u poslednjoj sekundi i plasirala se na Evropsko prvenstvo u Francuskoj. Junak istorijskog meča, koji se u našim domovima baštini s kolena na kolena, bio je golman Zoran Simović. Spasavao je mrežu plavih od Bugara i do ushićenja dovodio egzaltiranog Mladena Delića, legendarnog hrvatskog TV komentatora.

 

„Ljudi, ma je li to moguće?!“, u delirijumu je uzvikivao Delić posle Radanovićevog gola, ali i “Kud, Simoviću”, posle Zoranovih bravura na golu i izlazaka van šesnaesterca. Pa gde ste vi, Simoviću?

– Evo me u Kruševcu, u kojem po odlasku iz mog Mojkovca živim više od 40 godina. Preduzetnik sam, gradim zgrade – kaže Simović za “Blic”.

Za vas i vašu generaciju taj meč sa Bugarskom je fudbalska lična karta?

– To je bio naš vrhunac, taj meč i ta pobeda. Predivna uspomena na jedan tim, jednu generaciju, utakmicu koju je uveličao glas Mladena Delića. Ti trenuci ostaju duboko urezani, nažalost, takvih situacija u našem fudbalu više nema, nijedan duel reprezentacije se više nikad nije digao na taj nivo.

Zoran Simović Foto: Z. Simović / Privatna arhiva Zoran Simović

Posle tog trijumfa nad Bugarima otišli smo u Francusku na Evro i doživeli krah?

– Teško mi je pala eliminacija već u prvoj rundi šampionata. A bili smo potajni favoriti… Na taj turnirski sistem nikad nismo bili spremni, ni danas. I onda se igralo sreda – nedelja, ali svi su (bili) veći profesionalci od nas. Mi kao da smo se manje trošili u reprezentaciji. Stagnirali smo, ostali su napredovali, i išli smo polako nadole.

Gde je danas naš fudbal?

– Na dnu, na 54. mestu FIFA liste. Sve zemlje, i u našem okruženju, napreduju, ulažu, prave stadione, fudbal je postao veliki biznis, a mi smo sport upotrebili za neke stvari koje nemaju veze sa njim. Umesto da napredujemo i da se razvijamo, dozvolili smo da nam se u fudbal umeša politika.

Simović je pet puta izabran za najboljeg stranog sportistu u Turskoj

Dolazi li nam spas sa novim selektorom Muslinom?

– Muslina znam više od 40 godina, u drugoj ligi SFRJ on je igrao u Radu, ja u Napretku, čovek je tih, miran, bez mrlje u karijeri. Ali šta vredi ako nemamo konja za trku. Gledao sam naše mečeve protiv Kipra i Izraela, mi i dalje delujemo beskrvno, a drugi ujedaju, bore se za svoju državu. Naši u velikim evropskim klubovima ipak igraju sporedne uloge, nemamo zvezde u napadu, imamo u odbrani nekoliko boljih igrača i to je to. Premalo.

Ispisao istoriju SFRJ, Hajduka iz Splita, Galatasaraja: Zoran Simović Foto: Z. Simović / Privatna arhiva Ispisao istoriju SFRJ, Hajduka iz Splita, Galatasaraja: Zoran Simović

Gol Hajduka ste branili četiri godine, idete li u Split?

– Vole me, zovu, u kontaktu sam sa brojnim prijateljima. Malo je poznato da sam hteo da ostanem da živim u Splitu, ali mi je rat pokvario planove, inače veze sa prijateljima ni u to vreme nisam raskidao. Upravo 6. avgusta idem u Split na jednu svadbu. Hajduk je u vreme SFRJ bio veliki klub, svetski organizovan, sada je u krizi.

Vaš Napredak, u kojem ste počeli karijeru, vratio se u Superligu?

– Drago mi je zbog toga, odlazim redovno na utakmice Napretka. Svaki klub koji ima novac napreduje, bez para stagnira. Tako je i u Kruševcu.

Dres Galatasaraja ste nosili šest godina, a pet puta ste izabrani za najboljeg stranog sportistu u Turskoj?

– Nisam se nikad hvalio, ali i posle 26 godina, od kada sam napustio Galatasaraj, prepoznaju me na ulicama Istanbula, slikaju se sa mnom, traže autogram… Prelepe godine sam proveo tamo, uvek rado odlazim.

Foto: Z. Simović / Privatna arhiva

Hoćete li se vraćati u fudbal?

– Ne, od 2004. do 2006. godine sam bio predsednik Napretka, tada sam video koliko je sve mutno u našem fudbalu, smršao sam 10 kilograma. Kad sam video kako se radi – otišao sam.

Odlazite često u rodni Mojkovac?

– Upravo sam došao iz Mojkovcu, bio sam kod kuma Radeta Mišnića, zatim u Bijelom Polju, selu Čokrlijama, odakle su moji… Što sam stariji, više me vuče rodno mesto.

Kako vam je palo razdvajanje Srbije i Crne Gore?

– Bolno i žalosno. Kao i stare Jugoslavije. Ljudi Tita sve više i više traže – završio je Simović.

Sa unukom Vukašinom Foto: Z. Simović / Privatna arhiva Sa unukom Vukašinom

Unuk Vukašin će u fudbalere

Zoran i Radmila Simović imaju četvoro unučadi. Ćerka Ana i sin Ivan podarili su im Ivu, Taru, Vukašina i Dunju. Hoće li Vukašin u fudbalere?

– Hoće. Sin Ivan je bio talentovan golman, branio je u Partizanu, bio u Dorćolu, ali se povredio, i onda sam mu zabranio da nastavi dalje. Zato od unuka Vukašina očekujem da krene mojim putem.

Bežim od metropole

Zašto ste za mesto stanovanja izabrali Kruševac?

– Po dolasku iz Istanbula, kada sam završio karijeru, pitali su me prijatelji zašto ne dođem u Beograd da živim. Dosta mi je metropola, u prevelikom Istanbulu sam živeo šest godina, odrastao sam u mirnim gradovima i u takvom sam hteo da se nastanim.

Mojkovac iznedrio asove

Iz Mojkovca su osim Zorana Simovića i fudbalski trener Grof Božović, as Atletika iz Madrida Stefan Savić, košarkaš Nebojša Bogavac, rukometaš Darko Stanić, atletičar Danijel Furtula…

– Mali grad a tako veliki broj sportskih asova. Fenomen – dodaje Simović.

Izvor: Blic.rs (autor Igor Velimirović)

Facebook Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *