Akadmik Ljubomir Simović, dobitnik nagrade Prsten despota Stefana Lazarevića: Za neutralisanje knjiga danas se koristi ignorisanje i ćutanje, mnogo je efikasnije od zabrana i hapšenja

Piše Ljubomir Simović: Prećutkivanje knjiga gore od zabrana

Ljubomir Simović Foto: FoNet/Marija Đoković

U novije vreme, za neutralisanje knjiga i njihovog uticaja upotrebljava se nešto manje bučno i spektakularno, ali mnogo efikasnije od zabrana i hapšenja: ignorisanje i ćutanje, rekao je akademik Ljubomir Simović na dodeli nagrade „Prsten despota Stefana Lazarevića“ književnog kluba „Bagdala“. Besedu jednog od najvećih savremenih srpskih pisaca izrečenu pri uručenju priznanja u Kruševcu prenosimo u u celosti.

Piše: akademik Ljubomir Simović

Danas, kad Književni klub Bagdala, kao svoju tradicionalnu književnu nagradu, uručuje Prsten despota Stefana Lazarevića, ne možemo a da se ne zapitamo šta književne nagrade mogu da znače u zemlji u kojoj već više od trideset godina ne postoji književni život.

Mi stariji pamtimo godine u kojima su pozorišne predstave skidane s repertoara, kada su filmovi, umesto u bioskopskim salama, završavali u bunkerima, kada su knjige izlagane ideološkim hajkama, zabranjivane i uništavane. Setimo se samo sudbine pozorišnih predstava “Kad su cvetale tikve” i “Golubnjača”, ili filma “Plastični Isus”, setimo se sudbine “Jeretičke priče”, ili knjiga “Nova klasa”, “Crveni kralj”, “Ljudske slabosti”, “Vunena vremena”. Setimo se da se vlast nije ustezala da autore čija je dela zabranila i uništila šalje u Zabelu ili Padinsku skelu.

U novije vreme, za neutralisanje knjiga i njihovog uticaja upotrebljava se nešto manje bučno i spektakularno, ali mnogo efikasnije od zabrana i hapšenja: ignorisanje i ćutanje. Ponašati se kao da knjige ne postoje. Zašto zabranjivati knjigu koja je štampana samo u trista primeraka, koji će se prodavati ko zna koliko godina?

To što danas u našoj zemlji ne postoji književni život nije slučajno. I nije neobično što se pitamo šta književne nagrade mogu da znače, i kakav značaj i uticaj mogu da imaju, u zemlji u kojoj se ljudi pitaju zašto učiti ako se diplome mogu kupiti na svakom ćošku, i zašto pisati naučne radove i doktorske disertacije ako se i prepisivanjem može doći do visokih i najviših položaja i titula.

U izlozima knjižara odavno se ne mogu videti knjige koje su nekad izlazile u bibliotekama “Svetski klasici”, “Današnji svet”, “Književni pogledi”, “Književna misao”, “Sazvežđa”, “Orfej”, “Književnost i civilizacija”. A, po nedavnom svedočenju jednog „korisnika Biblioteke grada Beograda“, knjige koje su u tim bibliotekama izlazile pre šezdeset ili sedamdeset godina, odavno su u stanju raspadanja, a Biblioteka, zbog štednje na koju je naterana sirotinjskim budžetom, te raskupusane kupusare ne može da pošalje na lečenje kod knjigovezaca. Ako ovom sumarnom i sumornom pregledu dodamo i stanje u kome se nalazi naš jezik, koji se sve brže i sve temeljnije kvari, čime drugim da zaključimo ovo neveselo izlaganje nego podsećanjem na Eliotovo upozorenje da “narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski”?

U vreme kad je ta mera uveliko ugrožena, a najčešće i zaboravljena, Bagdala je meru koje će se držati označila imenom i delom despota Stefana Lazarevića. U trenutku kad primam ovaj prsten, i kad čujem despotovu poruku da ljubav sve prevashodi, u istom času, iz nekih davnih daljina, visina i dubina, čujem i Dositejev glas: “Knjige, braćo, a ne zvona i praporce!”

Beograd, 12. novembar 2020.

Izvor: Nova.rs

Link: https://nova.rs/kultura/ljubomir-simovic-precutkivanje-knjiga-gore-od-zabrana/

 

Facebook Komentari
You can leave a response, or trackback from your own site.

Leave a Reply